Алексиначка Гимназија основана је давне 1865. године указом књаза Михаила Обреновића бр.1431 од 9. јуна 1865. године. Први наставник гимназије био је Тодор Мијушковић, професор, а вероучитељ Петар Милојковић, алексиначки свештеник. У својој традицији бивши ђаци алексиначке гимназије били су познате личности културног, научног и политичког живота. Истакли бисмо следеће : Тихомир Ђорђевић, академик, етнолог, проф. универзитета у Београду и Лондону, Антоније Исаковиц, академик, књизевник, Драгослав Антонијевић, академик, етнолог, Борислав Стевановић, професор универзитета – психолог, Драгослав Стевовић, доктор медицинских наука, Коста Стојановић, професор универзитета, министар привреде и финансија, Милун Митровић, сликар, Владимир Ђорђевић, композитор, Коста Таушановић, политичар. Поред поменутих личности из ближе и даље прошлости, гимназија је изнедрила велики број доктора наука (око 80), магистара, професора, лекара, инжењера и високообразованих стручњака различитих профила. Гимназија данас има 392 ученика распоређених у 16 одељења који се образују у два смера: природно – математички (једно одељење) и друштвено – језички (три одељења). Од ове године, 2014, ће се у Алексиначкој гимназији настава одвијати на руском језику у још једном одељењу природно – математичког смера.
Школа има 46 радника, од тога 34 професора – радника у настави, директора и два стручна сарадника (педагог и библиотекар). Ученици у току школовања изучавају два страна језика и латински језик у првом и другом разреду. Школска зграда има површину од 3640 квадратних метара у којој се налази 9 класичних и 5 специјализованих учионица и 6 кабинета. Школско двориште са спортским теренима има површину 5971 квадратни метар. Просторне и техничке могућности омогућавају несметано одвијање наставе и осталих школских активности. Посебно истичемо два кабинета за рачунраство и информатику са 18 рачунара најновије генерације. Школа има салу за физичко васпитање са свим справама потребним за извођење наставе и има површину 400 метара квадратних. Школску годину ученици завршавају у високом проценту (око 98%), а преко 70% ученика наставља даље школовање на вишим школама и факултетима. Годишњи програм рада школе у себи садржи годишњи оперативни програм стручног усавршавања наставника и стручних сарадника, на основу којег проистиче програм иновирања наставног процеса. Сарадња школе и друштвене средине је на потребном нивоу. Културно – забавни и рекреативни живот ученика има све потребне услове за постизање престижних резултата у оквиру ваннаставних активности.
До добијања аутономије 1830. год. У кнежевини Србији постојале су само основне школе. По добијању аутуномије основана је у Београду троразредна врховна или виша школа са циљем да спрема будуће кадрове нове државе.
Крајем 1833. виша школа је по наредби кнеза Милоша премештена из Београда у Крагујевац, који је тада био престоница Србије И она је почела са радом школске 1834/35 године. Осим четвороразредне гимназије у Крагујевцу, 1836/7. отпочеле су рад и дворазредне гимназије у Шапцу и Зајечару и 1837/8. у Чачку.
После абдикације кнеза Милоша јуна 1839. пресељена је из престонице, из Крагујевца у Београд. Пошто Београд као престоница није могао бити без гимназије, августа 1839. донета је одлука о оснивању исте у Београду.
У време добијања гимназије, Алексинац се налазио у периоду свог наглог успона и развоја, насталог после ослобођења од Турака, децембра 1832. године. По попису из 1834. године град је имао 129 кућа И 810 становника, а 1865. када добија гимназију 653 куће и 3726 стонавника.
Након ослобођења у граду је формиран окружни суд који је радио до 1833. године да би од 1836. године био поново успостављен.
Као гранично место Алексинац 1834. добија Царинарницу и карантин, што утиче на повећање броја механа, пекара И других радњи у граду. Године 1865. Алексинац добија прву фабрику. Те године Јован Апел отвара фабрику пива.
Пошто се налазио на цариградском друму, Алексинац је после ослобођења од Турака постао бажна станица за поштански саобраћај. Октобра 1854. отпочела је градња прве телеграфске линије у Србији на релацији Беорад-Алексинац. У у нутрашњем саобраћају први телеграмја послат из Алексинца15. Априла 1855. године. Године 1837. у Алексинцу је подигнута црква којој је руски цар Никола И поклонио књиге, плаштеницу и распеће.
После ослобођења од Турака становништво града поклања велику пажњу и развоју просвете желећи да својој деци обезбеди потребно васпитање и образовање.
Добијањем основне школе 1835. године (мушке и женске) и недељне школе за шегрте и калфе 1860. године код Алексинчана се јавила жеља за отварањем гимназије. У том циљу они су преко посланика за варош Алексинац упутили 1831. године молбу Преобранској ванредној скупштини у којој су тражили да се у Алексинцу отвори полугимназија, а такође и кнезу Михаилу са истим захтевом. Почетком 1862. (јануара 14.) општина добија одговор да се молба за сада одбија.
Тек трећа молба од 19.05.1865. упућена кнезу Михаилу позитивно је решена и 9. јуна 1865. године, Ужице, Крушевац и Алексинац добијају дворазредне гимназије.
У првој згради гимназије која се налазила у данашњој главној улици (нижеод зграде шкупштине општине), радило се од њеног оснивања до 1936.године. У школској згради која се налази на углу београдског и бањског друма (преко пута цркве) радила је гимназија од 1. октобра 1936. до 4. Марта 1963. године када почиње да користи просторије зграде бивше учитељске школе (данашњи суд). Од 1. октобра 1971. гимназија ради у згради у којој се и дан данас налази.
Те далеке 1865. године у први разред уписан је 51 ученик, а наредне школске године у оба разреда било је 70 уписаних ученика. Први наставник гимназије био је Тодор Мијушковић, професор, а вероучитељ Петар Милојковић, алексиначки свештеник.
Живот И рад Алексиначке гимназије од њеног настанка 1865. до школске 1937/8. године, када је коначно постала потпуна осморазредна гимназија није био нимало лак. Бројни укази тадашњих власти утицали су да ова образовно.васпитна институција мења свој статус у погледу планова и програма, дужине трајања школовања тадашњих ученика, као и облика финансирања рада ове школе.
Често се дешавало да сами грађани финансирају рад Гимназије, а више пута молбе су упућиване тадашњим властима да рад школе буде финансиран од стране државе.
Данас, када смо закорачили у 21. век, желимо да отргнемо од заборава живот и рад Гимназије у Алексинцу, као и читав низ њених ученика и професора који су од 1835. до данас у овој иституцији стицали И преносили знање у циљу образовања, самообразовања И васпитања.
Овде, на овом месту и данас, не можемо поменути све који су уградили себе у темеље Алекиначке гимназије, али бисмо били неправедни ако овом приликом не поменемо Косту Таушановића, политичара и привредника, Тихомира Ђорђевића, професора универзитета – етнолога, Саву Урошевића, проф. Универзитета и познатог минеролога, Косту Стојановића, универзитетског професора, Владимира Ђорђевића, композитора, Борисава Стевановића, психолога и универзитетског професора, Антонија Исаковића, књижевника и академика. Драгослава Антонијевића, академика и многе друге.
Током протеклог времена, из клупа Алексиначке гимназије отишло је на даље школовање велики број бивших ученика. Постали су познати доктори, магистри различитих наука, лекари, инжињери, професори, истраживачи, научници и кадрови различитих профила.
Алексиначка гимназија данас слави 150 година свога постојања и рада на овај начин желимо да се сетимо свих оних ученика И професора који више нису са нама, о којима говоримо са дужним поштовањем и да подсетимо садашње ученике и професоре на значај, перспектице И развој гимназијског образовања И васпитања.
С обзиром на солидан ученички потенцијал, високо стручни наставни кадар, готово максималну опремљеност школе, можемо се надати добрим резултатима у оквиру васпитно-образовног процеса, а на основу школских извештаја сматрамо да ученици из школе одлазе са солидним знањима која су примерена захтевима приликом уписа на факултете и више школе.