IMG 0c8ec6bbd1266d7b743833abe7547b4e VЕкскурзија другог разреда изведена је у периоду од 12.05.2023. до 16.05.2023. године.
Путни правац: Алексинац – Мокра Гора – Златибор – Требиње – Алексинац
Остварени су образовно – васпитни циљеви и задаци екскурзије.
Циљ екскурзије је непосредно упознавање појава и односа у природној и друштвеној средини, и упознавање културног наслеђа.
 Задаци екскурзије су: проучавање објеката и феномена у природи; уочавање узрочно – последичних односа у конкретним природним и друштвеним условима; развијање интересовања за природу и изграђивање еколошких навика; упознавање начина живота и рада људи појединих крајева; развијање позитивног односа према националним, културним и естетским вредностима, позитивним социјалним односима; подстицање испољавања позитивних емоционалних доживљаја.
Садржаји: 
На екскурзију је кренуло 48 ученика у пратњи одељенских старешина (Маријане Милошевић, Јелене Франете, Иване Лукић и Душана Тењовића) и Весне Пешић као вође пута. Са нама је путовала и докторка Оливера Маткић. Као представник агенције Гранд Турс на екскурзију је кренуо и водич Влада Шушић.
На екскурзију смо кренули 12. маја 2023. године.
Први дан -  Са технички исправним кренули смо у 6 :15 и, са краћим задржавањем код Краљева, наставили смо овчарско-кабларском клисуром. Наш водич Влада нам је испричао да је оригинална песма „Са Овчара и Каблара“ посвећена краљу Милану Обреновићу за време чије владавине је једне године у суседним крајевима у Босни билаIMG 8d3b5a5e97607a4d3b94ff07c80b0e15 V велика суша која је изазвала масовну глад становништва. Он је дозволио да се становништво из тих крајева досели у Србију и у знак захвалности спевана му је песма:
„Краљ Милане, ете, ете, ко ти бели џемпер плете?
 Плеле су га чобанице, са Овчара и Јелице.
Краљ Милане, прими наске у планине србијанске.“  
Око 12 часова смо дошли на почетну станицу Шарганске осмице. Сачекали смо полазак Ћире у 13:30 по реду вожње. Киша је пљуштала када смо стигли на станицу и све време док смо чекали полазак воза, али док је вожња трајала падала је све мање и мање, тако да смо могли без кишобрана да излазимо на сваку станицу и дивимо се лепоти природе. Ученицима је била необична вожња дрвеним возом, мало их је плашило копарање точкова и нагли трзаји воза на које нису навикли. Прва је станица „Девети километар“ која се тако зове јер је само девет километара до границе са Босном и Херцеговином.  На станици „Јатаре“могли смо да се сликамо испред стене са које се сливало неколико малих водопада. На станици „Голубићи“ сви су стављали новчић на велики „луди“ камен и замишљали жељу, а на неколико станица са видиковцима дивили се лепоти природе..
     Шарганска осмица је саграђена далеке 1925. године. Дугачка је 13,5 км и има 20 тунела, 3 моста и вијадукт. 1974. је демонтиран један њен део и престала је да функционише, али је четврт века касније обновљена у туристичке сврхе, у које се и данас користи. Тиме су се оствариле речи чувеног креманског прпорока Митра Тарабића: „Проћи ће подоста година, па ће се људи опет сјетити гвозденога пута, те ће се испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потреба и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживањције.”                       
Затим смо кренули на Мећавник, у Дрвенград Емира Кустурице, којег је он саградио за потребе филма „Живот је чудо“ од брвнара које је откупљивао свуда по Србији, растурао и поново састављао у Дрвенграду. Када смо се поређали испред цркве брвнаре да се сликамо, приметили смо Кустурицу на улици и позвали га да се слика са нама, на шта је он љубазно пристао. Питали смо ученике да ли знају ко се са нама сликао, а они су мислили да је он неки певач. Око сат времена смо шетали улицама Дрвенграда, примећујући да је свака добила име по некој познатој личности из света филма, књижевности и спорта ( Трг Марадоне, улица Новака Ђоковића, Иве Андрића, Брус Лија, Џима Џармуша, сокаче Миодрага Петровића Чкаље...)  
 
Око 18 часова стигли смо на Златибор и искористили време до 20 часова за шетњу центром Златибора. Време је било сунчано и топло, идеално за шетњу.
     У 20 часова смо се сместили у хотелу „Златиборска ноћ“ .
Други дан – после доручка кренули смо према Вишеграду. На граници са Босном и Херцеговином није било никога осим нас, па смо је брзо прешли.
   У 12 часова смо стигли у Вишеград, где смо се задржали два сата. Прво смо разгледали чувени мост „ћуприју на Дрини“, стару 500 година, саграђену по наређењу Мехмед паше Соколовића. Једна прича каже да је Мехмед паша подигао мост на месту докле је дошла његова мајка на обалу Дрине, идући као и остале мајке за својом децом отетом од стране Турака (познати „Данак у крви“, када су Турци за време своје владавине отимали српску децу између 8 и 10 година старости и одводили их у Турску да би од њих постали јањичари). 
     Сви смо се сликали на проширењу на средини моста, названом „софа“и дивили се смарагдно – зеленој боји Дрине, а затим отишли у разгледање Андрићграда, смештеног на месту где се река Рзав улива у Дрину, којег је 2012. године изградио  Емир Кустурица, у част Иве Андрића, желећи да покаже како је Вишеград могао да изгледа „да га нису заобили ренесанса и остали историјски периоди“. Град је сав од камена, зато га зову и Каменград и има неколико улица и тргова са споменицима знаменитих људи (споменик Његошу, Мехмед- паши Соколовићу и његовом брату паријарху Макарију, Николи Тесли, ...)
     Пошто је било време ручку, многи од нас су пробали чувене босанске ћевапе „десет у пола с луком“.
     У 14 часова крећемо даље и пролазимо кроз Горажде, град на малом делу федерације БиХ, које је претрпело велика разарања у рату деведесетих где и данас стоје куће са рупама од гелера, чији власници нису хтели да их санирају, у знак протеста. Убрзо смо се опет нашли на територији Републике Српске, прошли кроз Фочу, где смо на српском гробљу могли да видимо беле крстове на надгробним споменицима који су припадали погинулим борцима у последњем рату и најзад дошли у  Национални парк Сутјеска (Долину хероја) где се 1943. године од 27. маја до 15. јуна одиграла чувена битка на Сутјесци, када је жртвован 3. батаљон НОВ на челу са Савом Ковачевићем и болница са рањеницима, да би се Главни штаб НОВ на челу са Јосипом Брозом Титом извукао из немачког обруча. У великом меморијалном парку Тјентиште почива 30301 борац и за њих је изграђена спомен костурница у облику два раширена крила, а до костурнице се долази степеницама у облику гитаре. Овде су била и два хотела које је непријатељ порушио у последњем рату. Кажу да је хтео да поруши и споменик, „али му је недостајало 1000 тона експлозива да би то урадио“.
    После задржавања око сат времена на Тјентишту, пошли смо даље према Требињу. Пут је водио десним ободом Зеленгоре, превојем Волујак – Чемерно – Гацко. Са наше леве стране уздизао се Маглић, планина за коју кажу да је и лети и зими под снегом. И сада је личио на огромни зид са многобројним усецима који су се спуштали вертикално са  врха и у сваком смо могли да видимо снег.
     На врху Чемерног се налази кућа која је вододелница (један део крова одводи кишницу у Јадрански слив, а други у Црноморски слив. Ипак, кућу нисмо могли да видимо, јер је баш испод ње прокопан тунел кроз који смо прошли. 
     Водич нам је објаснио да је Херцеговина у коју смо ушли истог значења као и Војводина, јер су херцег и војвода владари истог ранга. То је област храбрих и неустрашивих људи, којима је Ђура Јакшић посветио песму „Падајте браћо“.Зову је и земљом Светог Саве, јер је био њен владар (Херцеговина – Светог Саве ђедовина). У селу Банчићи још живи зимзелени храст под којим се Свети Сава одмарао и благословио га. И људи у том крају су дуговечни, живе по 105 – 110 година.
     Многе легенде и данас говоре о Светом Сави, па и она о постанку Требишњице, некада највеће понорнице Европе (када је ђаво ометао Светог Саву, он је убрао штап и млатио га путем и свуда где је побијао штап у земљу Требишњица извире, па понире).
    Затим смо дошли у Гацко Гатачко поље, понато по аутохтоној раси говеда званој гацко гатачка буша, која сама иде на пашу и враћа се кући, а даје и веома масно млеко. И док нам је водич причао о њима,  неколико говечета је ишло друмом, уопште се не плашећи возила која су пролазила поред њих, као да су нам стављала до знања ко је у овом крају важнији. Иначе, насеље Гацко лежи на великим наслагама угља, и  треба да се исели одавде да би се експлоатација наставила.
     Један од најзнаменитијих људи овог краја је гроф Сава Владиславић, звани Рагузински, који је заслужан за српско – руске односе, какве имамо до данас. Он је иначе, из села Јасеника, школовао се у Дубровнику (Рагузи), па отишао  као дипломата у Русију да буде саветник Петра Великог и касније Катарине I. Његова велика заслуга је, између осталог, успостављање границе између Русије и Кине. У Јакутску (Сибир) је саградио православну цркву и трудио се да Петру Великом и Катарини I објасни положај Србије и допринео руском утицају при ослобађању Србије од Турака. Јован Дучић је својевремено увидео да је Сава Владиславић неправедно запостављен и написао је књигу о њему „Гроф Сава Владиславић“. Пре неколико година њему су подигнута три истоветна споменика: у Сремским Карловцима, Санкт Петербургу и у Гацку. Пролазећи кроз Гацко,  имали смо част да видимо овај споменик. 
   Херцеговачки крај је дао велики допринос и дешавањима у II светском рату. 
     Тада је цела Босна је била у саставу НДХ. Усташе су имале намеру да трећину српског становништва покатоличе, трећину протерају, а трећину побију.Смишљали су ужасне начине да што више муче оне које ће затим убити. На путу за Билеће посетили смо Корићку јаму у селу Корита где су Усташе 4. јуна 1941. на превару окупиле 156 домаћина села под изговором да мењају документа, по двојицу везале жицом, једног од њих удариле маљем или уболе бајонетом и тако везане их бацале у јаму.  Један од преживелих, тада дечак од 14 година, Периша Носовић, успео је да се ослободи жице, успуже уз јаму, побегне у Црну Гору и исприча о страхотама које су се догодиле. Српска војска је успела да ослободи Гацко 8. јуна 1941. и сматра се да је тог дана пукла прва устаничка пушка, месец дана пре званичног устанка у Србији.
     После рата, Корићка јама је, као и друге у које су Усташе бацале Србе била по налогу тадашњег руководства Југославије забетонирана. Тек 1990. по налогу патријарха Павла јама је отворена и из ње су изнете кости побијених.
     Изашли смо из аутобуса, са зебњом посматрали дубоку јаму и одржали минут ћутања за усташке жртве.
     Затим смо стигли у Билеће, градић у коме је некада била школа резервних официра за пешадију на служењу ЈНА, која је сада касарна за много мањи број војника. Данас у Билећу једино још ради „Билећанка“, фабрика тепиха.
Билеће је данас економски веома слабо. Омладина се углавном бави шверцом. Занимљиво је да Билеће нема ни једног регистрованог наркомана.
Данас се велика пажња поклања развоју туризма, а у томе предњачи Билећко језеро.
     Око 19 часова смо стигли у Требиње и сместили се у хотел „Аћимовић“, вечерали, деца се мало дружила у собама  и отишла на спавање.
 
Трећи дан – после доручка кренули смо у село Мркоњићи да посетимо цркву која се налази на темељу родне куће Василија Острошког. Василије Острошки је рођен као Стојан Јовановић. Да би га спасили „данка у крви“ родитељи су га дали у оближњи манастир Завалу у коме је његов стриц био монах. Ту се и замонашио и добио име Василије. Касније је прешао у манастир Тврдош где је столовао када је проглашен за митрополита. Изнад Никшића уочио је стену у којој је после провео петнаест година, и ту је касније саграђен манастир Острог у коме је службовао Свети Василије. Када се упокојио 1671. године, многи верници свих вера су долазили да се поклоне његовим моштима и оне су проглашене чудотворним. Народ ових крајева уз његово име увек каже: „Слава му и милост!“ Сваког 11. маја ходочасници из Невесиња и Билеће пешаче до Острога, где стигну сутрадан, 12. маја на дан Светог Василија да би се поклонили његовим моштима. 
     Када смо напустили аутобус у подножју села Мркоњићи, врло стрмом, али лепо уређеном улицом попели смо се до цркве у којој су мошти Ане, мајке Светог Василија. Испред цркве расте дрво кошћела, засађено на дан његовог рођења, које и данас листа и рађа плодове, мада му је стабло сасвим шупље. Са видиковца испред цркве се пружа диван поглед на Попово поље. 
     Затим смо посетили Тврдош, манастир из IV века, неколико пута рушен и паљен. У време последњег рата био је центар захумско херцеговачке епархије. Археолози су у поду манастира пронашли остатке некадашње цркве који се могу видети кроз стаклени под цркве.Такође су пронашли и стари винарски подрум испод манастира и тадашњи владика Григорије и кошаркаш Дејан Бодирога су га обновили и покренули производњу вина. Данас манастир има највећу винарију у овом крају и његово се вино продаје по читавом свету. 
     У цркви манастира су две иконе нових светаца: старца Вукашина из села Клепаца који је, када му је Усташа одсецао уши и нос рекао:“Само ти дијете ради свој посао!“ 
     Друга нова икона у цркви је икона мале Милице Ракић, која је имала само три године и била на ноши када је на њену кућу пала касетна бомба 1999. године и усмрила је. Проглашена је за новомученицу.
    Затим смо се попели на брдо Црквина изнад Требиња да видимо Херцеговачку Грачаницу, чија је црква реплика косовске Грачанице. Саграђена је по жељи Јована Дучића који је, док је службовао као дипломата у Либертвилу (САД) оставио аманет и новац да се црква изгради, са жељом да он ту почива. Дучић је умро 1943. године, новац је покраден и црква је саграђена тек 2000. године када се појавио нови ктитор, Бранко Тупањац, који је живео у Чикагу. Он је финансирао градњу и пренос моштију нашег великог песника. Тадашњи патријарх Павле је освештао цркву и ктитору дао орден Светог Саве I реда.
                Са платоа на коме се налази Грачаница пружа се предиван поглед на Требиње и ми смо, уз кафу којом нас је частио водич, провели веома пријатних пола сата.
               Затим смо се спустили до Требиња и шетали по граду, разгледајући стари део града и купујући сувенире. Деца су ишла на ћевапе, а ми код Грка на воћне купове.
          У 18 часова смо се вратили у хотел да се спремимо за вечеру и одлазак у дискотеку.
           У дискотеку нас је аутобус одвезао  око 21 час. Тамо смо остали до 24 часа. Деца су углавном седела, јер им се није допала музика коју је пуштао конобар. Неки су били незадовољни јер су могли да пију само безалкохолна пића. 
          У хотел смо се вратили пешке. Није било хладно, а и кишица је престала, па је било лепо време за шетњу. Деца су се опет мало дружила у својим собама, али нису правила никакве инциденте, нити пуштала гласну музику.
Четврти дан – после доручка, око 8 30 пошли смо назад. За тренутак смо успут застали крај остатака цркве у месту Мека Груда у којој се причестила војска под вођством војводе Влатка Вуковића приликом одласка на бој на Косово.
       Почела је киша и претворила се у јак пљусак. Све реке поред којих смо пролазили су набујале, а са стена поред пута текло је много малих водопада. 
     У тунелу Чемерно била је затворена једна страна пута, и постављен је семафор, па смо више од пола сата морали да чекамо да се упали зелено светло.
     Такође, мало смо дуже чекали да пређемо границу између Босне и Србије.
     У 12:30 смо стигли у Вишеград. Деца су опет хтела да ручају ћевапе, па смо се задржали дуже него што смо планирали, да би свима  могла да стигне поруџбина.
     Затим смо опет отишли на Златибор да заменимо докторе, да  наша докторка оде са нашим трећим разредом, а њихов доктор пређе код нас.
      Због свега тога стигли смо у манастир Жичу око 19 сати и видели да је затворен.
      Било је касно и да свраћамо у Љубостињу.
      После краћег свраћања на једну бензинску пумпу због тоалета стигли смо у Алексинац око 22 :30.
      Водич Гранд Турса је показао велико знање о свим дестинацијама које смо обишли и кроз веома занимљиву причу и обиље података трудио се да нам дочара и представи локалитете које смо посетили.
     Такође, похваљујемо пожртвованост докторке Оливере Маткић, која је у сваком тренутку била спремна да помогне сваком детету.
     Сматрамо да је екскурзија испунила свој план и програм.                                                                   
Разредне старешине и вођа пута:                                                                   
Маријана Милошевић 
Јелена Франета
Ивана Лукић
Душан Тењовић
Весна Пешић